Braco i sestre Kuci!
Evo me prvi put u Kucima, na poziv Kulturno-umetnickog drutva koje nosi 
ime Marka Miljanova, a poodavno sam zeleo da dodem i poklonim se i vama i 
ovim grobovima i ovim krevima i ovim senima koje priziremo na njima.
Odista ste mogli pozvati dostojnijega i pozvanijega, ali niste ni 
obaveznijega da se odazove ni zahvalnijega to ste ga se setili ba u ovim 
vremenima. 
Nazvao sam vas bracom i sestrama ne samo zato to je tako uzeto u obicaj 
medu Srbima, nego i po onoj odluci donetoj na zboru u Rovcima ima dvesta 
godina da se muki Kuci imaju smatrati bracom, a zenski sestrama.
Ova strana ura, ovaj polom, ovo mesto, narod Marka Miljanova - zasluzuju 
visociju i dublju i zasnovaniju rec od one koju cete od mene cuti, a za 
moju zalosnu utehu danas i nemamo nikoga ko bi imao znanja, morala i 
pameti da je kaze. Proteci ce mnogo vode dok saznamo istinu o ovim 
dogadajima cije smo zrtve vie nego ucesnici. 
Bice najblize istini da je ovo nova poara Kuca, samo to su Kuci postali 
sva srpska zemlja i to je u ovoj poari pod noz stavljen sav srpski narod.
I kao to su se Kuci sklonili ispred Turaka u onu pecinu ponad Male 
Rijeke, tako se u ove dane u pecinu sklanja srpski narod, a pecina je 
postala i pojata u najdubljoj zabiti i najslavnije gradevine u najvecim 
gradovima.
U tu pecinu nas ugone na pragu 21. veka, usred Evrope, ognjem i macem 
najmocnije i najkulturnije drzave sveta.
Do te pecine nas je dovela naa istorijska sudbina, ta pecina je ishod 
svih naih stradanja i bojevanja; rezultat i ostvarenje naih nada i snova, 
ta pecina je placena ne sa dvije uzice, nego okeanom srpske krvi. 
I kao to su nekada po Kucima deca bacana u oganj i Kuci videli da je 
plamen od djece zelen, tako se u boju tog plamena jo jednom uverava 
srpski narod ciju decu gore bombama NATO pakta. 
I kao to su se Kuci kad im je nestalo dzebane branili kotlovima i 
santracima, kablovima i vaganima, dubinama i "komatima hljeba" - tako 
srpski narod tim istim oruzjem gada i obara sa svoga neba avione 
najmocnijeg vojnog saveza sveta.
Ali za razliku od turskih vremena kad su se Kucima u nevolji nali Rovcani 
i odveli ih u Rovca - danas ni Kuci ni Rovcani ni svi Srbi zajedno - 
posle mora krvi prosute za pravdu i slobodu - na celom svetu nemaju ni 
svoje Rovcane koji bi im pritekli u pomoc, ni svoja Rovca gde bi sklonili 
glavu. 
Kao Kuc mrem prilicno srecan, a kao Srbin nesrecan i nezadovoljan - 
oporuka je Marka Miljanova. Danas bi umro nesrecniji i kao Kuc i kao 
Srbin, a ponajvie kao covek.
"I ovo se tebe ponajvie tice, mladi Kucu, da i ovo opie ako se bude rodio 
da smije i umije istinu govoriti". 
Primeri cojstva i junatva stali su u jednu knjigu, a za primere necovetva 
mala je i citava biblioteka.
Pa ipak, kao da jo uvek ne verujemo ono to gledamo svojim ocima i placamo 
svojom sudbinom i zivotima. Nemamo kome da pokazemo svoje rane, nagone 
nas da krijemo tudu sramotu. Ono to se danas dogada Srbima mrlja je na 
obrazu covecanstva, sramota ljudskog roda. Ko je mogao pomisliti da ce 
doci dan da sklanjamo krstove i jevandelja ispred pomame hricanskih 
naroda i najcivilizovanijih drzava sveta. 
Ko je mogao u snu sniti da ce poluvekovni trijumf najgorih daka smeniti 
trijumf najgorih ljudi. Da ce san o Americi nestati s propacu komunizma. 
Da ce se Kominterna preseliti u Vaington, da ce Bler postati Todor 
Zivkov, irak Cauesku, a Havel - Husak? Da ce Zapad na srpskoj zemlji 
naloziti na vatru sav svoj moralni prestiz, a taj prestiz nije bio u 
oruzju i sili. Umesto da je svi vole, Amerika je izabrala da je se svi 
boje - i tu je pocetak i njenog kraja.
Mi nismo mogli birati. 
Bolje je i ovo nego da smo se poklali medu sobom. I, ako smo birali 
izmedu to dvoje - dobro smo izabrali.
"Idi sine Turcine na megdan/Radija sam bez tebe jednoga/No da tako na 
sramotu zivi". Ta rec je i ovog puta sve odlucila na ponos i diku Marka 
Miljanova. I kao to je pre dve hiljade godina sve skocilo na jednoga 
klicuci: "Raspni ga, raspni!" - neto slicno se danas dogada sa Srbima. I 
kao to je snaga Jedinca Sveta bila u njegovoj nevinosti - u osecanju da 
strada na pravdi Boga je i najveca nada i snaga srpskog naroda. 
Zar je neto nekome skrivila srpska zemlja? Zar su krivci njeni putevi i 
mostovi, njene vocke i vinogradi, njene sirotinjske udzerice i njene 
najlepe gradevine? 
Ja ne znam drugoga naroda osim srpskoga koji nikada nije mrzeo, niti 
danas mrzi ikoga. I mada neprijatelja ne vidimo od oblaka - naa krv ce mu 
pred Bogom dosaditi. 
Da li je Albanija prvi put u svojoj istoriji na pravoj strani, kako misle 
njene vode, ili se NATO pakt naao na pogrenoj?
U Kucima Marka Miljanova necemo precutati ni rec koju dugujemo istini i 
Albancima. Naime, Albanci su u ovom ratu zrtvovani narod. Samo nas 
unazaduju i unizavaju otvoreno, a njih unesrecuju i raskucuju onako kako 
ih toboz - brane. 
Kad je prva bomba pala na Kosovo bilo je lako znati da ce druga pasti na 
Lovcen - Ararat isplivao iz kosovskog potopa i da su Lovcen hteli ovog 
puta da potede i preskoce, ono kamenje bi da ume govoriti vapilo: 
"Nemojte nas nagrditi da nam to ne ucinite!"
Marko Miljanov je bio samostalan u govoru, otvorena lica i jezika. Skoro 
ce sto godina od kada je umro, a nijedan dan nije bio mrtav, niti ce 
umirati dok je srpskog jezika. Sebe je precutao, a nama je ostavio da o 
njemu govorimo onako kako je on govorio o drugima. Nije se bunio samo 
protiv tudih, nego i protiv svoga gospodara. Zato je postao razvojvoda, 
proglaen izdajnikom i ludakom, sahranjen bez vojnih pocasti. Zato je 
njegova posmrtna slava veca od one koju je doziveo za zivota. Medu 
primerima cojstva i junatva najslavniji primer je postao on sam. A 
njegovo ime vremenom je postalo zbirno ime naih moralnih zasluga i 
podviga. 
Kad cu ako ne sad i gde cu ako ne ovde reci i ovo: 
Kad sam poput vojvode Marka i sam "poceo da neto brckam po karti" i 
objavio knjigu "Rece mi jedan co'ek" - cuo sam da je kazao neki Kuc: "ta 
bi tek napisao da je Kuc, kad je ovo napisao kao Rovcanin!"
I kad sam vec poceo, da kazem i ovo, a to to cu reci nekada je znalo 
svako cobance.
Srbi su jedini slovenski narod koji je imao dve drzave: Srbiju i Crnu Goru.
U proteklih pola veka Crna Gora prvi put u svojoj istoriji nije bila 
srpska drzava. 
I danas ceo svet vidi kako se Srbi ne boje zivog i mocnog NATO pakta, ali 
ih je strah od mrtve Kominterne.
I sve smeju slobodno reci sem da su Srbi.
Da ne zaboravim i ovo:
Drzim da su vam poznata moja politicka uverenja. Sada mogu samo da dodam 
ono to je davno rekao jedan Rovcanin:
"Ako Gabelji podignu barjak da brane ovu zemlju ja cu biti sa njima!".
I da zavrim: U svakom Golijatu, makar imao atomsku bombu i nevidljive 
avione i bio sila nad silama, zivi strah od Davidove pracke. 
A tih pracki i tih Davida bice dok je ovog kamenja, dok budu postojale 
Srbija i Crna Gora. 

Matija Beckovic 
 
 
 
 
 
 

Montenet.org:  Kao sto zna veliki broj citalaca koji su nam se javljali, komentari citalaca su dobrodosli.  Montenet.org ne prezentuje vecinu komentara koje su licne prirode. Medjutim, ukoliko neko zeli da komentarise ili sugerise teme koje bi mogle biti od interesa citaocima, Monenet.org ce ih okaciti na "http://www.montenet.org/home/letters.htm" po redu u kojem stizu. Mozda je jos jednostavnije ako oni koji hoce da posalju komentar dvostruko pritisnu misa na rijec 'comments', a ukoliko hoce da vide komentare pritisnu misa na rijec  'published' koje se nalaze na dno svake stranice Montenet.org. Alternativno, komentari se mogu poslati na e-mail adresu webmaster@montenet.org.